online prodaja originalnih CD &DVD
dr@dssound.comTel 416 421 7437. Home page klikni ovde
14 Novembra 2006 Sava centar Beograd
Pogledajte zvanican web site filma http://www.guchafilm.com
Guca -igrani film
Radnja filma je smeštena na obroncima planine Jelice, a glavni junaci
su tinejdžeri Julijana i Romeo. Ona je kcerka najpoznatijeg lokalnog
“belog” trubaca Sacma Trandafilovica, šefa trubackog orkestra,
a on Rom, virtuoz na trubi, ciji je ocuh šef suparnickog muzickog tabora
“Sandokanovi tigrovi”. Nažalost, Romeo je u nemilosti kod
Julijaninog oca zbog razlicite rasne pripadnosti. Zbog toga, mladic pokušava
na cuvenom Saboru da dokaže da je najbolji trubac, jer samo tako može
da dobije dozvolu njenog oca i da njihovu vezu ucini dostupnijom. Da li
ce to i uspeti, ostaje da se vidi. Dakle, Romeo i Julija na srpski nacin.
Pod šljivama, uz trubu, pecenje, rakiju i sve što uz to ide.
Muziku za film komponovao je Dejan Pejovic, a na disku svira orkestar Bobana i Marka Markovica, kao i orkestar Dragana Ignjica. Kao specijalni gosti, pojavljuju se Tanja Savic sa numerom "Suknjica", za koju je tekst pisala Marina Tucakovic i Nikola Pejakovic sa pesmom "Pored mene nema moje žene". Pored 12 autorskih pesama u filmu su i dve obrade "Svilen konac" i "Pšenicica sitno seme".Uskoro cete moci da kupite ovaj CD.
O trubi i filmu: Dušan Milic, reditelj
U duhu mog naroda
U prvom igranom filmu o srpskoj trubi, 80 odsto budžeta (1.600.000
evra) obezbedeno je iz Evrope – istice autor filma
U Velikoj dvorani „Sava centra” veceras u 20.30 sati premijerno
ce biti prikazan domaci film „Guca”, producenta, scenariste
i reditelja Dušana Milica, a vec sutra videce ga publika u Novom Sadu,
Kruševcu, Kragujevcu, Kraljevu, Zrenjaninu, Subotici...
Milicev rediteljski debi, „Jagoda u supermarketu”, prikazan
je na blizu 50 festivala, osvojio je pet stranih nagrada i jedan je od naših
najprodavanijih filmova u inostranstvu poslednjih godina.
U „Guci”, prvom srpskom filmu koji je podržao vodeci evropski filmski fond „Eurimaž”, Milic slika zabranjenu ljubav Roma i Srpkinje Julijane, cije su porodice clanovi trubackih orkestara koji se takmice na Saboru trubaca u Guci.
? Ubedili ste evropske producente i „Eurimaž” da investiraju u naš film. Ocekujete li da Vam Srbija to uzvrati?
– Ponosan sam što sam doneo evropska sredstva u Srbiju, pošto mi ne bismo mogli da obezbedimo 1.600.000 evra. Skoro 80 odsto budžeta je došlo iz Evrope. Najzadovoljniji cu biti ako „Guca” bude gledan film, i to ce biti moja satisfakcija rada na njemu. Film mora da komunicira sa što vecim brojem gledalaca, a „Guca” je takav film. Zahvaljujuci ovom filmu uveren sam da ce naredne godine na festivalu u Guci biti od 50 do 100.000 novih stranih turista.
? U Vašem filmu Romi su prikazani na neocekivan nacin, suprotan onome na koji smo navikli u srpskom filmu?
– U „Guci” Romi pripadaju istoj socijalnoj klasi kao i Srbi, istog su materijalnog stanja, cak slave istu slavu. Romi žive i na drugim prostorima, ali mi se cini da su sa Srbima uspostavili najbliskije odnose. Posmatrajuci Rome u okruženju, vidim da je to druga prica od Roma u Srbiji. Dugo sam bio u kontaktu sa njima i stekao utisak da su romske slobode i prava najizraženiji i najliberalniji u Srbiji, što sam i prikazao. Kao Srbin to posmatram kao pobedu duha mog naroda.
? U slikama o simbolima trube i šajkace u Srbiji igrate se i sa kicom, kojem su Srbi skloni?
– Guca je srpska manifestacija i neraskidivo je povezana sa našim narodom. To je truba uz koju se ratovalo, umiralo, volelo, ženilo, radalo... To je duboko ukorenjeno u svest srpskog seljaka, kao i šajkaca kao simbol coveka koji živi od zemlje. Svi pravoslavni narodi imaju kic obeležja u umetnosti. Kic je kod nas nezaobilazni deo umetnosti i Srbija ne može da funkcioniše na svedenom nivou, na minimalizmu kao Norveška ili Danska. Želeo sam da napravim romantican film, pricu koja govori o humanosti, ali i muzicki film, muzicku melodramu, omekšanu u stilu.
? Cini se da niste skrivali uticaje mnogih umetnika, pa su vrlo uocljivi omaži?
– Veliki sam ljubitelj filma, poznavalac istorije filma i cest gledalac, pa otuda i omaži. Tu je omaž Džonu Burmanu, pa Raulu Volšu koga sam voleo kao klinac i po cijem je film i naziv „Guce” na engleskom – „Distant Trumpet”. Zatim, moj junak Roki podseca fizicki na Carlsa Bronsona, a sada mi je žao što mu i ime nisam dao po ovom glumcu, jednom od meni omiljenih. Tu su i muzicki omaži: želeli smo da film ima prizvuk americkog vesterna uz koji sam odrastao, a truba prizvuk setne meksicke marijaci trube, koja ima sevdah koji je Srbiji blizak.
Ivan Arandelovic
[objavljeno: 14.11.2006.]
A STA KAZE KRITIKA ?
Filmska kritika
Filozofija trube
Film „Guca”, scenario i režija Dušan Milic; uloge:
Marko Markovic, Aleksandra Manasijevic, Mladen Nelevic, Slavoljub i Svetislav
Pešic, Zumrita Jakupovic... Trajanje 93 minuta, proizvodnja Srbija-Nemacka-Bugarska-Austrija,
2006.
„Guca” Dušana Milica, romanticna, topla muzicka melodrama
sa humanom porukom, od one je vrste filma posle kojeg se iz bioskopskog
mraka izlazi sa visokim procentom poboljšanog raspoloženja.
Rasterecujuce zabavan, nepretenciozan i ritmican, „obojen” zavodljivim
zvucima dragacevskih truba, harizmom galerije likova i pejzažima pitoreskne
Srbije pod šljivama, „Guca” sa lakocom mami osmeh na lice,
otkljucava i najtvrde srce, nudeci 93 minuta dobrog provoda u bioskopu.
Po dramaturškoj strukturi (prica u tri jasna, elipsama neopterecena
cina) i ovaj Milicev film poput prethodnog „Jagoda u supermarketu”,
bliskiji je uzorima iz americke industrije zabave do onima iz evropsko-umetnickih
filmskih manufaktura, po tematici odmaknut je od prethodnika u srpskom filmu
(Saša Petrovic, Emir Kusturica), a po konacnom ishodištu filmsko
delo kojem sasvim prigodno stoji, vec posle prvih projekcija, steceni nadimak
„Srpska Buena Vista”. Jer, u finalu, ovo i jeste film o, kako
kažu, najvecem srpskom brendu, gotovo nestvarnom Dragacevskom saboru,
popularnoj Guci, koja je za svakog srbijanskog narodnog trubaca zlatni san.
Do tog i takvog finala Milic stiže kroz šekspirovsku pricu (sa srecnim krajem) o nemogucoj ljubavi izmedu šesnaestogodišnje Julijane, cerke šefa najveceg srpskog bleh-orkestra i strastvenog obožavaoca Luja Armstronga po kojem nosi nadimak Sacmo i njenog vršnjaka Romea, talentovanog i perspektivnog trubaca romskog konkurentskog orkestra kojeg predvodi njegov ocuh Sandokan. Njihova ljubav nema podršku jer su se sreci na putu isprecile, što zbog rasistickih predrasuda što zbog saborske takmicarske surevnjivosti, obe porodice. Samo što nisu u pitanju Šekspirovi Kapuleti i Montegi, vec Trandafilovici i Petrovici.
Od trenutka kada na svecanom porodicnom skupu u danima pred takmicenje Sacmo Trandafilovic, isprovociran, neoprezno obecava da ce se odreci svojih rasistickih predrasuda i prihvatiti Romea ukoliko ovaj uspe da ga nadsvira i pobedi, Milic težište price polako premešta na pleca mladog, glavnog junaka. Na Romeovo odrastanje, unutrašnje problematicne porodicne odnose, konacno i na njegovo sazrevanje. I životno („Udahnemo i dodemo na svet goli, izdahnemo i odemo sa njega praznih ruku. Sve izmedu je kreacija”) i trubacko („Istina je ton koji izduvaš kroz trubu, samo najbolji se cuju najdalje...”). Sve izmedu je u funkciji filozofije trube, sve je u dahu, kada umre dah rodi se ton. I još kakav, prašti od emocija.
Ovo su ujedno i najzavodljiviji delovi Milicevog filma, oni u kojima originalnu filmsku muziku Dejana Pejovica i njegove obrade nekih tradicionalnih nota u studiju izvode „crni” i „beli” orkestri Bobana i Marka Markovica i Dragana Ignjica, a na platnu vrlo dobro odabrana i uverljiva plejada profesionalnih glumaca i naturšcika. Ne bi nas zacudilo da muzika iz „Guce” nadživi i sam film i nade se na repertoaru svakog ozbiljnijeg kafanskog ili svadbarskog trubackog orkestra.
Zanimljivo je da je Dušanu Milicu pošlo za rukom da uverljivo ponudi socijalnu strukturu karaktera posve drugaciju od klišea i stereotipa na koje smo navikli u srpskom filmu. Milicevi Romi su gradski muzicari sa pristojnim životnim standardom, dok su Trandafilovici bogati srpski seljaci. Tumace romskih likova Milic je nepogrešivo našao medu naturšcicima kojima truba nije strana. Sa trubom se od svoje pete godine druži Marko Markovic (Romeo), sin Bobana Markovica, kome je otac za osamnaesti rodendan poklonio orkestar, a ona nije strana ni glumacki prirodnom i harizmaticnom Slavoljubu Pešicu (odlicna uloga Sandokana), niti njegovom sinu Svetislavu (Roki), inace pokloniku Brusa Lija. Pravu glumacku bravuru ponudila je Zumrita Jakupovic kao Romeova majka, a Sandokanova žena Marijana (oprobala se vec u amaterskom pozorištu).
„Guca” je ponudila i novo filmsko lice, jednu od retkih glumackih plavuša – šesnaestogodišnju Vranjanku Aleksandru Manasijevic (Julijana), koja se u pozorištu u svom gradu vec dokazala kao Sofka i Koštana, a za duže pamcenje su i ostvarene uloge Mladena Nelevica (Sacmo Trandafilovic) i Olge Odanovic (Julijanina kruta majka Paraskeva)... Komplimente su zavredili i direktor fotografije Petar Popovic, scenograf Aleksandar Denic, koji je imao zahtevan zadatak da sav neophodan, liciderski filmski kic, svede na pravu i ukusnu meru, i montažer Marko Glušac najzaslužniji za brz i dobar ritam filma.
Ukoliko vam se Romeovo i Sacmovo nadsviravanje na kraju filma ucini kao dvoboj iz kakvog americkog vesterna, samo što umesto metaka lete tonovi, niste pogrešili. To je Milicev omaž filmovima Raula Volša, koje je voleo kada još nije znao da ce postati reditelj.
Dubravka Lakic
[objavljeno: 17.11.2006.]