online prodaja originalnih CD &DVD

dr@dssound.comTel 416 421 7437. Home page klikni ovde

Azra originalni cd

Dzoni Stulic - prica posle deset godina cutanja

Posle decenije cutanja legendarni roker otkriva da se u Holandiji ne oseca kao gastarbajter i porucuje da ce jednom možda ipak stati na scenu kako bi pržio gitaru

INTERVJU: Džoni Štulic
BOLI ME K . . . C ZA AZRU!
Progovorivši posle nekoliko godina cutanja, baš za Kurir, legendarni roker otkrio da ga ne zanimaju ni bivša grupa ni pare, a da bi u Beograd rado došao, ali ne da zgrce pare od sirotinje svirajuci, vec da bi promovisao novu knjigu
Mnoge su godine prošle otkada je Branimir Džoni Štulic rekao zbogom i posvadanim balkanskim državicama koje su do pocetka devedesetih cinile Jugoslaviju i grupi Azra, koja je zahvaljujuci njegovom originalnom muzicko-tekstuelnom opusu odavno stekla status kultne. Izbegavajuci bilo kakav kontakt s medijima sa Balkana, Džoni se nastanio u holandskom gradu Utrehtu, sa suprugom Žozefinom, zamenivši note fudbalskom loptom, a pisanje poezije - prevodenjem "Ilijade".

U želji da vidimo kako je i da li ce jednom ipak doci u Srbiju i zasvirati nam ponovo, pozvali smo Štulica svesni toga da ce nam se razgovor s njim možda završiti cim se predstavimo. Medutim, on nas je preko telefona docekao izuzetno ljubazno, raspoložen za ekskluzivni razgovor za Kurir, uz reci "samo izvolite, šta vas zanima?"! Podrazumeva se, odmah smo iskoristili svojih pet minuta i najpre upitali da li ce nas uskoro posetiti?

- Ne znam šta bih ti sada, prijatelju, rekao (uzdah). Zar je vec prošlo deset godina kako nisam dolazio? Došao bih, ali se bojim da bi me toliko ljudi spopalo i skocilo mi za vrat da bih se prvim letom iste veceri vratio za Holandiju. Još se lomim. Nisam ni tamo ni ovamo, baš kao i moj život.

Koliko ste svesni cinjenice da bi u Beogradu bez problema napunili Arenu ili stadion?
- Fudbaleri pune stadion, ne ja. Drugo, i kada bih ga napunio, što bi se verovatno i dogodilo, ne bih bio ni prvi ni poslednji koji bi to uradio. Samo, i za stadione, odnosno fudbal me više zabole kurac!

Zbog cega?
- Vaša reprezentacija, iliti tadašnja Srbija i Crna Gora, toliko me je iznervirala svojim debaklom na Svetskom prvenstvu u Nemackoj da posle toga obicnu utakmicu na TV nisam mogao da pogledam dobrih mesec-dva. Jedanaest vaših igraca trcalo je za loptom kao da su na poljani. Došlo mi je da televizor bacim kroz prozor. Crveneo sam a da nisam znao zbog cega. Ko vas je ucio da tako igrate?

Znaci, navijali ste za nas u Nemackoj?
- To nisam rekao, vec samo da ste me užasno iznervirali.

Igrate li još rekreativno fudbal?
- Povremeno, nocu s prijateljima. Ali, sve manje osecam fudbal. Stao sam ti, stari, sa tim. Srce mi ne da mira.

Hocete da kažete da imate problema sa srcem?
- Nikako! Poskakuje mi u kreativnom smislu, pa zato ne mogu da pikam fucu kako valja. Trebace mi odmor posle ove "odiseje" sa knjigom.

Kada ste poslednji put slušali Azru?
- Ma, ne secam se. U prošlom veku valjda. Te pesme su mi se smucile kada sam primetio da ih svi obraduju, sviraju, da se puštaju na svakom cošku. Izlizale su se.

Zbog cega izbegavate da ponovo cujete svoj glas?
- Nije ti to nikakvo izbegavanje. Preko kurca mi je sve u vezi sa Azrom, zasicen sam. Prvi sam sve rekao, jedini svima u lice, bio na vrhu, a sada na to gledam kao na nešto što je moralo da se dogodi. Dogodilo se, bilo je pravo, iskreno, ljudi su to znali da prepoznaju, a sada je deo prošlosti.

Pretpostavljamo da onda niste pomišljali ni na bilo kakvo okupljanje Azre u dogledno vreme?
- Koga da okupljam kada sam Azra - ja? Kako stvari stoje, zaboravite na to, ali Bog može odluciti i drugacije. Ne trebaju mi balkanski novci. Ako i budem dolazio u Srbiju, to ce biti zbog knjige, vec sam rekao, a ne da zgrcem pare od sirotinje sa gitarom u ruci. Znam da bi došlo hiljade ljudi da me cuju i ja ih razumem. Ne bi hteli da me vide da nisam bio najbolji. Šta da radim kad me boli kurac za koncerte.

Kako onda gledate na ponovna okupljanja Bijelog dugmeta, grupe Leb i sol...?
- E, to ti, prijatelju, baš necu komentarisati. Nek rade šta rade, to sa mnom nema nikakve veze.

Cujete li se sa nekim clanovima Azre?
- Ne! Zašto bih? Dovoljan sam sam sebi, ostali me ne interesuju.

Vaše obožavaoce u Srbiji interesuje koji vam je omiljeni album Azre, odnosno koji najbolje predstavlja Džonija Štulica?
- Teško je reci. Svuda sam ja. Ako su "Balkanska rapsodija", "Zadovoljština" i "Suncana strana ulice" moje drugo ja, onda su "Filigranski plocnici" moje prvo, pravo ja.

Ako bez Azre ocito možete da živite, bez cega ne biste mogli?
- Bez žene, bez olovke u ruci, bez istorije, Homera. Kad neko poput Homera napiše delo koje ce opstati narednih 2.500 godina, pored svih ratova, revolucija, kuga i nesreca, onda tom coveku treba skinuti kapu.

Cini se kao da priželjkujete da i vaše pesme dožive sudbinu Homerove "Ilijade" i "Odiseje".
- Ovo je 21. vek (smeh). Ljudi više nemaju razloga da zakopavaju, hermeticki zatvaraju, skrivaju dela da ih buducnost ne bi okrznula i da bi ih kasnije pronašli pravi ljudi. Dovoljno je uzeti jedan disk, ubaciti ga u kompjuter i tvoja životna prica je sacuvana, koliko god ti bio mali ili veliki covek.

Posle decenije cutanja legendarni roker otkriva da se u Holandiji ne oseca kao gastarbajter i porucuje da ce jednom možda ipak stati na scenu kako bi pržio gitaru
Pocetkom devedesetih se odselio u Holandiju, te je sa srpske muzicke scene nestala pojava koja je tokom citave decenije obeležila ovdašnju popularnu kulturu. Džoni Štulic od tada izbegava medije i eksponiranje u njima, ali je nakon deset godina tišine odlucio da ekskluzivno za Kurir isprica zbog cega ga nema u zemlji koju je donedavno smatrao svojom... Tvrdi da se sve promenilo, pa samim tim i on.

Poslednjih godina posvetio se pisanju knjige "Smijurija u mjerama", ciji je prvi deo ove godine objavio jedan naš nedeljnik. Pripremate nastavak "Smijurije"...
- Ne bih rekao nastavak, vec kompletiranje prve knjige. To što je objavljeno samo je deo golemog projekta na kojem radim poslednjih godina. Tokom 2007. upotpunicu prvo izdanje, a krajem godine cu mu prilepiti i treci deo, pa cu tako konacno završiti ovo cudo.

Prica se da pišete samo tokom noci.
- Kako drugacije? Ne mogu ti ja raditi danju kad je buka, saobracaj, kad te zovu razni ludaci i traže ti nešto, pitaju te sve i svašta. Koncentracija mi odmah ode u kurac i šta sam uradio? Ništa. Samo se iznervirao. Zato sam tokom noci aktivan, jer se tada ja i mozak najbolje razumemo.

Pišete li nastavke knjige takode na književnom srpskom?
- Opet cu te pitati, kako drugacije? Književni srpski je najbolji jezik za izražavanje, ne volim nijedan drugi, i ne bih dalje da mudrujem.

Jeste li razmišljali šta dalje posle "Smijurije"? Znamo da vaš stvaralacki duh ne miruje.
- To je dobro pitanje! Šta dalje? Moracu to da zapišem negde. Ne zajebavam se, ozbiljno pocinjem da zaboravljam misli od juce kad se probudim, a tada sam najkreativniji. Zato brže-bolje tražim olovku, kojih opet nemam, jer sam ih od muke i nedostatka inspiracije sve pojeo. Ne znam šta cu posle "Smijurije", ali nešto mora biti. Zbog mene. Ne smem da stojim u mestu. Takva je ljudska, samim tim i moja priroda.

Kako ste se adaptirali na život u Holandiji?
- Živim, uživam, ponekad životarim, guram svoj kamen. Dobri su ovi Holandezi.

Znaju li Holandezi ko im živi u Utrehtu?
- U pocetku, naravno, nisu imali pojma. Mislili su da sam još jedan od gastarbajtera koji bi da se ogrebe o njihove pare. Ipak, družeci se sa nekolicinom njihovih mnogo dobrih ljudi, vremenom su poceli da shvataju šta sam radio pre dolaska u Utreht.

Kako su vas prihvatili? Da li su vas tretirali kao zvezdu?
- Ma, jok. Bio sam im normalan, kao i svi drugi. Tražili su da im pevam neke moje pesme, pa sam ih zabavljao nekoliko puta. Iako nisu razumeli jezik, svidao im se moj nacin interpretacije, posebno kod bržih stvari - "Užas je moja furka" i slicnih. Želeli su i da im prepricavam neke svoje davne dogodovštine, koncerte, turneje. Moram reci da ti se oni ne razlikuju mnogo od Balkanaca. Ima tu cistih, ali i i te kako prljavih duša.

Izlazite li uvece na koncerte? Da li se krecete po muzickim krugovima?
- Ne interesuju me koncerti, sve ih preskacem, kao i te krugove. Ne volim krugove, šta god oni predstavljali. Svirke zaobilazim jer mi je muka od tolike dece koja pijana dodu i guraju se, šutiraju po klubu. Samo mi to treba - da izubijan, izgažen dodem kuci, pa da posle ne mogu da pišem.

Da li vam nedostaje Jugoslavija?
- Živim u zemlji koju sam sticajem okolnosti prihvatio kao svoju, jer Jugoslavije u kojoj sam odrastao više nema. Ne postoji. Ubijena je. Nije mi krivo, da me ne shvatiš pogrešno. Cak sam srecan zbog toga. Ako je tako trebalo da bude, OK.

Kada cete izvaditi srpski, hrvatski, ili neki drugi balkanski pasoš?
- Hrvatski pasoš cu u ovom životu zaobici, a za druge ce mi vreme kazati da li da ih jednom uzmem ili ne. U meni ima osecanja, želje za tim krajolicima Balkana, ali realnost ih nadjacava, a ona mi je najbitnija. Sanjarenje ostavljam drugim ljudima.

Zbog cega ste u jednom trenutku doneli odluku da više ne svirate?
- Nikad ja nisam doneo tu odluku! Nisam u sebi presekao, lupio šakom o sto i rekao: "E, dosta mi je gitare". Gitara je i danas deo mene, uvek ce biti. Ne znam šta ce biti sutra. Možda me vidite na nekoj bini kako pržim, ko to zna. Osecaj zasicenja prema mojoj, ne i drugoj muzici, devedesetih je egzistirao samo u podsvesti.

- Kada sam spoznao da više ne postoji želja za komponovanjem i da me je drugi vid pisanja, uz izucavanje istorije, poceo zanimati, nisam ostao zatecen. U neku ruku mi je i laknulo. Pomislio sam: "Eto šanse da napokon radim sve drugo za šta u vreme Azre nisam imao vremena". Drago mi je što mi je Bog dao priliku, koju ne dobija svako - da umesto jednog imam, eto, dva života.

Svi ostali CD ,DVD VHS Klikni ovde